Светски дан превенције самоубиства, обележава се сваког 10. септембра, на иницијативу Међународног удружења за превенцију самоубиства (ИАСП), како би се скренула пажња на чињеницу да је самоубиство (суицид) један од водећих узрока преране смрти који је могуће спречити. 

Према подацима Светске здравствене оргнизације (СЗО) око милион људи сваке године у свету себи одузме живот, што је еквивалентно једном самоубиству на сваких 40 секунди. Самоубиство је у неким земљама међу три водећа узрока смрти у млађој популацији старости од 15 – 44 година и у исто време је и други водећи узрок смрти у популацији младих од 10-24 година, при чему ове цифре не укључују покушаје самоубиства, који су до 20 пута чешћи него што је то извршено самоубиство. 

У Србији се, према подацима Републичког завода за статистику (РЗС) у периоду од 2013. до краја 2022. године догодило 9.801 самоубиство, од којих је више од 3 пута чешћи број код мушке (7.381), него код женске популације (2.420). У наведеном деценијском периоду, себи је одузело живот и 16 деце узраста до 15 година. Највећи број суицида забележен је 2013. године (1.198), а како се афирмација менталног здравља и превенција показује значајном, у протеклој 2022. години број самоубиства у Србији је најмањи у протеклој деценији (770). 

Самоубиство, као чин намерног прекида сопственог живота, како га најкраће дефинише Светска здравствена организација, широм света је препознато као важан здравствени проблем, на који се може успешно деловати превенцијом у циљу смањења броја и стопе самоубиства, па су области превенције усмерене како на групе које су под повећаним ризиком (приоритетно особе које су имале скорашњи покушај, које су доживеле трауму, губитак), тако и на све особе у популацији, где се индиректно приступа проблему путем промоције значаја менталног здравља, смањења употребе алкохола и психоактивних супстанци, ограничења доступности средстава којима се може извршити суицид (контрола поседовања ватреног оружја, продаје пестицида, седатива), као и промоцијом одговорног извештавања медија, што је у последње време у фокусу бројних кампања, усмерених ка подизању свести о повезаности начина извештавања о суициду и броја самоубистава, јер неадекватно извештавање провоцира менталну преокупацију и јака осећања везана за овај феномен. 

Истовремено, бројни су табуи и заблуде повезани са овом темом, информисаност је недовољна и стигматизација додатно изазива осећање срама и кривице код суицидалних особа, што их спутава да затраже и добију адекватну помоћ. Неразумевање, осуда и бег од разговора доприносе да нас често изненади нечији покушај или извршење. Када говоримо о суициду потребно је да бирамо речи, јер то није ни херојски, ни кукавички чин, већ најтрагичнији чин и последица угроженог менталног здравља и само се тако може посматрати - као проблем који у својој етиологији садржи биолошке, психолошке и социолошке факторе ризика. Истовремено, погрешно је уверење да о суициду размишљају или га покушавају или извршавају само особе које имају дијагностиковано ментално обољење или депресију која је у окружењу као таква видљива. Нажалост, то није правило, јер некада се упозоравајући знаци да је особа подложна суициду и не примете од стране окружења или не схвате озбиљно, јер представљају део колоквијалног говора, што је у односу на податак да од 10 особа које почине самоубиство 8 их је неком рекло шта ће учинити, показатељ да нам је потребно више обавештености како приступити проблему.

Једна од заблуда је да ћемо особу која размишља о самоубиству подстаћи на идеју у том правцу уколико је питамо како се осећа, да ли размишља да науди себи, да ли је тражила помоћ стручњака. Ако заиста размишља о самоубиству осетиће олакшање што са неким може да подели то тешко бреме и разговор је увек бољи од скривања проблема и чекања да безнађе кулминира. Свака најава је знак упозорења, промена у понашању, пад радне или школске ефикасности, пролазак кроз кризу (услед губитка блиске особе, посла, здравља, емотивне везе, усамљеност, промена становања, социјалног статуса...), повлачење, социјална изолација од породице и пријатеља, покушаји решавања свакодневног стреса употребом алкохола или психоативних супстанци, промењен ритам спавања и исхране... Нарочито је знак упозорења ако особа говори да размишља о томе или припрема начин, ако мисли да је свима на терету, ако вербализује осећање безнађа, губитка наде да ће бити боље, губитка перспективе, негативно види прошлост, садашњост, будућност, ако сређује своје послове, дугове, поздравља се са пријатељима, родбином, поклања вредне личне ствари... Наравно, свака од ових карактеристика сама по себи не мора ништа да значи, али комбинација неколико њих често упућује на постојећи ризик од суицида.

Ако приметимо да особа коју познајемо пати, ако посумњамо да губи вољу за животом, у реду је да јој понудимо разговор и дамо до знања да није сама. Потребно је да будемо пажљив и непристрасан слушалац, да не критикујемо, не моралишемо, не сажаљевамо и не осуђујемо, да тако не учинимо да се особа затвори и удаљи од даље коминикације. Важно је да покажемо да особу прихватамо, да саосећамо са њом, да нам је стало. Пружамо подршку без притиска и стварања кривице саветима и убеђивањима да није тако како осећа и опажа, јер се особа већ довољно лоше осећа. Подржавамо је у тражењу стручне помоћи, питамо је шта мисли о томе, истражујемо све опције помоћи заједно, уједно је тако охрабрујући да и сама затражи помоћ (СОС телефони, online подршка, ургентна психијатријска служба). Први корак је посета лекару опште праксе или изабраном лекару, који ће по процени дати упут психијатру или психологу, евентуално ординирати медикацију. Подршка се ту не завршава, већ испратимо и даље проналажење стручне помоћи, с обзиром на то да се често дешава да се на том првом кораку ствар и заврши (половина особа које су покушале суиицид су тражиле помоћ лекара опште праксе у периоду од месец дана пре покушаја, али до психијатра нису дошле). Некада је потребно време да се побринемо за такве ствари док особа не крене на третман и прављење плана и стратегија за тражење стручне подршке особи која размишља о самоубиству је важан корак који може бити од велике помоћи. 

          Текст уредила: Љубица Рашић, специјалиста медицинске психологије  

                                              Службе за здравствену заштиту деце и омладине